dumb_ways_to_die

Patim od arahnofobije. Otkako znam za sebe, bojim se pauka, ali na specifičan način. Nije to klasična fobija u kojoj mi se noge režu kada vidim paučinu, ali ne osjećam se ugodno dok gledam pauka na slici ili na filmu. Ukoliko sam u nekom teškom i nepredviđenom slučaju sa paukom u prostoriji, klonim ga se na sve moguće načine. Moj strah od pauka proizilazi iz činjenice da mi izgledaju kao vanzemaljska bića koja ni na koji način ne možeš procjeniti. Ni šta će ni kako će. Ne bojim se bijesnog psa. Vidim gdje mu je gubica, vidim kako me gleda. Pauk na trenutak stoji mirno i onda odjednom – skoči. Na tebe. I ubije te. Dobro, možda te ne ubije, ali te mentalno osakati za sva vremena. Što je još luđe, više se bojim ovih odvratnih kućnih pauka nego beštija kakve su tarantule. No dobro, ne testirajte me  – sa tarantulama se još nikad nisam sreo i ne planiram. Dobro nam je.

Jedan savjet prije nego što nastavim: ukoliko poznajete nekoga ko pati od iste fobije ili bilo koje slične, NIKAD, NIKAD, ako ste ljudsko biće sa dostojanstvom nemojte osobu izlagati fobiji. Šaliti se, pretjerivati. Fobije su grozne stvari.

Priča je tragikomična. Spremite se na vrtoglavu vožnju kroz moju večerašnju horor epizodu.

Muni nije tu, sami smo Lili i ja. U po frke ja skontam da kraj lustera na plafonu stoji crna gromada sa kvrgavim nogama, jedan od onih sporo-se-mičem-a-onda-me-odjednom-nema monstruma. Kako sam ga spazio, tako sam svaki put kad uđem i izađem iz sobe gledao gdje se nalazi. Ne miče se. Nikako. Ja, pomalo zabrinut, bacam pogled na sat i vidim da je vrijeme da Lili spremam na spavanje, a Muni nema. Inače smo u porodici zaduženi za sljedeće: Muni se rješava pauka, dok ja rješavam problematiku noćnih leptira i žohara (žohare smo istrijebili, živio genocidni Neopitroid).

Skontam ja da nema ni Boga ni Vraga da ću ja staviti dijete na spavanje dok mi visi ONO iznad glave i da ću još svojevoljno leći ispod. Prođe mi kroz glavu kako spavam, a stvorenje iz pakla se spusti na svilenom koncu, uđe u moj nos i položi mi jaja u mozgu, te mi se mladunčad nahrani očima. Otjerah sliku iz glave posljednjom snagom volje.

Najbolja opcija mi bi da uzmem zoger i da ga mlatnem, no onda mi kroz glavu prođe slika moje drage koja gunđa što je mrlja na plafonu, pa onda kad skonta da sam razmeljao pauka, gunđa što sam ubica. I odlučim ja da ga se riješim HUMANO. Čaša i papir? Preširoka čaša, nemam ja živce za to. Odem do kuhinje i pronađem bocu od pola litre. Plan, čini se solidan. Poklopim pauka, on uđe u bocu, ja začepim bocu i bacim je. Sve kul, idemo.

Penjem se na kauč i posmatram pauka sa nekih tridesetak centimetara udaljenosti. Upoređujem grlić boce i kontam: “Jeb’o on sebe, veći je od grlića.”

“Ti si se pičko jedna usr’o ko grlica. Začepi i završi”, odgovara mi Mozak.

Skupljam testise. Udahnem, izdahnem, smirim ruku i klap!, grlić je preko pauka. Fokusiram se malo bolje na pauka i srce mi se poče lediti – njegove prednje noge su izvan granica grlića i on se očajno trudi da izađe vani. Ispade da sam bio u pravu, kada se rastegao, veći je od grlića. Dlakaviji, strašniji. Pomičem bocu pomalo, ali kontam da nema šanse da pauka ubacim unutra. Noge su vani. Svako malo mi se čine sve veće, a on sve jači. Vidim da je mnogo brz i da baš gura izvan plastičnog kaveza.

Dok ja stojim sa rukama podignutim iznad glave, držeći beštiju, Lili ispod mene sjeda i ustaje na stolicu koja trubi svaki put kada se sjedne i ustane. Smije se nekom crtanom na ekranu. Graške znoja mi počinju kapati niz lice. Popuštam malo pritisak grlića o plafon, pauk izbacuje još jednu nogu napolje. Sad je skoro sav vani. Jebem majku svemu i dišem polako, da Lili ne prepadnem. Znam da ako ovaj izađe, nastat će apsolutni haos. Znojim se ko krme pred klanje, srce mi tuče. Pritisak sam popustio jer počinjem bocu pritiskati i popuštati. Kontam, vakuum će pauka povući u bocu. Plan donekle i radi, ali ne u potpunosti. Pauk se pod naletom vazduha koji ulazi u bocu savija i ulazi unutra, ali noge su gore zaglavljene. I čim ja prestanem, on se brzo priljubi uz zid boce i hoće vani.

Ponovo mičem lijevo i desno, ali NIŠTA se ne dešava. Ruke mi se koče. Sad počinje prava panika. Panika koju može razumjeti samo osoba koja se suočava sa nečim čega se boji.

Suze mi kreću na oči jer je strah paralizirajući. Gledam sat na resiveru kablovske televizije. Već četrnaest minuta stojim sa rukama iznad glave. I onda, kao malo svjetlo, kao mali dašak nade.

“Lili!”

Ništa.

“LILI!”

Lili se okreće, a ja joj kažem: “Lili, daj taji telefon. Telefon. TEFON. Oće tefon!”

Za divno čudo, kao blagoslov, Lili ustaje i odlazi do telefona koji se nalazi kraj gramofona. Meni se srce ozarilo, po prvi put spuštam glavu ka dolje, ne gledam pauka. Pružam ruku ka Lili i govorim: “Daj taji. Daj taji! Daj taji tefon.”

Ideja je jednostavna. Nazvat ću Muni, reći joj da sjedne na taksi i da dođe ODMAH. Onda ću držati još pola sata i jebavat ga, barem će problem biti riješen.

Lili stade, pogleda me i onda sjede opet u stolicu. Stolica trubnu. Ja je dozivam opet, a ona me ignoriše. Upali igru “Dumb Ways To Die”. Svira vesela pjesmica o glupim načinima umiranja. Refren – veselje. Ne vidim od znoja. Ništa.

Ukratko, stajao sam još petnaestak minuta tako, a onda sam u posljednjem očaju naglo potegao bocu i od siline, pauk je uletio u gornji dio boce. Bio je strahovito brz, ali ja sam bio brži. Ponesen lupanjem srca, zavrnuo sam čep i zarobio monstruma unutra.

A onda sam sjeo na kauč i malo ridao. Lili me pogledala, ustala i poljubila, a onda upitala: “Đe mama?”

I ja se pitam đe je, jebem joj izlazak na ovakav vakat.